Neki dani se pamte zauvek. Sreća, tuga ili neko drugo osećanje vas je pogodilo jače nego da vam je neko lupio šamar. Prošlo je više godina nego što smete da priznate, a sećate se toga kao da je juče bilo. O tom danu ćete pričati svojim unucima. Čuvati uspomene i u mislima i u albumu za slike. Posle tog dana ništa nije bilo isto jer vi nista bili isti.
Danas nije takav dan.
Danas je sve.. pomalo.

Bilo je kasno jutro kad sam ustala. Volela bih da kažem da su me probudili zraci sunca koji su mi se ušunjali u sobu ili nešto slično što može da posluži za sastav iz srpskog, međutim probudilo me je šarmantno drndanje kosilice za travu ispod prozora.
Pijuckala sam limunadu na terasi, gledajuckajući decu koja su se igrala u parkiću.
Dok sam doručkovala čituckala sam današnje novine.
Onda sam se vratila u sobu i prešla na čituckanje knjige.
Dobila sam poruke koje su me iznerviruckale.
Odgovorila sam tako da i ja njih malo iznerviruckam.
U teretani sticajem okolnosti nisam mogla da vežbuckam jer sam otišla na trening na kom je trener bio pomalo sadistički raspoložen, pa sam morala da radim vežbe kao da mi život od toga zavisi.
Crtuckala sam dok je džez sviruckao.
Sve sam radila... pomalo.
Neki dani su jednostavno takvi, prijatno dosadni, kao letovanje sa porodicom: plavo more, lubenica, miris soli, bele letnje haljine, slamnati šeširi, rešavanje ukrštenica ispo suncobrana, dremka posle ručka - sve se radi pomalo.

Živuckanje nije isto što i životarenje.
Životarenje je ne proživeti život.
Živuckanje je letnje stanje svesti, kad ne radiš ništa specijalno jer, prosto, ne moraš; neka vrsta privremenog odmora od svakodnevnice i samog sebe, i paradoksalno, upućenost na samog sebe, ali bez dramatičnog samopsihoanaliziranja. Jednostavno, postojiš, ubijaš vreme i uživaš u lakoći življenja dok alarm ne zazvoni i ne vratiš se obavezama.

A do tad..
Sve pomalo.

•
Još tekstova: Polica sa knjigama • 11/11 • Ex ponto
Više slika kao što je ova možete naći na mom instagramu.