Čovek sa šeširom

7:56:00 PM


Bio je neka vrsta poznate ličnosti u njihovom malom mestu.
Ono se jedva varošicom nazvati moglo, i svako je svakoga znao; uobičajni pozdravi "O dobar dan komšija! Kako su Vaši?" "Dobro, hvala! A Vaša majka, da li i dalje ima problema sa zdravljem?" su krili znanje o rečima izgovorenim ispod glasa po čaršijama i ispred ulaza o životima njihovih komšija, prijatelja i poznanika, i duboku isprepletanost njihovih života. Svi su znali svačiju porodičnu istoriju, neuspešno sakrivene tajne, a, s obzirom na to koliko su bili upućeni jedni na druge, verovatno i misli.
Zato je on bio jako neobična pojava. Stigao je skoro, i zvali su ga Čovek sa šeširom, ni ime mu nisu znali. Bio je visok, uvek lepo obučen, i niko ga nikada nije video bez njegovog smeđeg šešira. Pričao je ljubazno, ali distancirano; jedino što su uspeli da saznaju o njemu je da je pisac i da je kod njih došao da "malo promeni sredinu". U njihovim umovima, naviknutim samo na ono poznato i uobičajno, on je stvarao zabunu i metež.

Čovek sa šeširom je svako veče u isto vreme dolazio u njihovu malu kafanu, naručivao piće ili dva, a zatim se vraćao u sobu koju je iznajmljivao. To je činio svaki dan, pa i taj poslednji.
Seo je za svoj sto, koji ga je čekao, i naručio. Ubrzo potom, došli su apotekar, dva trgovca i krojač, koji su svakog četvrtka tu igrali karte.
Bili su za stolom pored njegovog. Kontrast između vesele družine koje se kartala uz vino i smeh i zamišljenog Čoveka sa šeširom je bio očigledan, ali ne i neobičan; tako je bilo svake večeri.
Malo bi popričali sa njim ili nazdravili, ali on bi se brzo vratio svojim mislima.
"Mogu li da vam s pridružim?" pitao ih je večeras.
I tako podeliše i njemu karte, pokušavajući da se iznenađenje ne vidi na njihovim licima.
Prvu partiju je dobio.
Zatim i drugu.
"Dugo nisam igrao karte", reče.
Odmah zatim i: "Večeras odlazim".
Dugo su njih petorica razgovarala nakon te izjave, a najviše je pričao Čovek sa šeširom. Preko dana je pisao roman, uveče bi razmišljao o porodici koju nije imao. A mogao je, kako je tvrdio. Bio je vrlo neobičan čovek; što je više pričao o sebi to su ga njegovi sagovornici manje razumeli.
Posle nekog vremena i treće partije karata, koju je izgubio, zahvalio im se i otišao.
I više ga niko nije video.

U centru velikog grada, između dva moderna butika, bila je ušuškana mala knjižara osvetljena toplim žutim svetlom, i u njenom izlogu knjiga smeđih korica. Onaj ko bi je otvorio, našao bi divno napisane, smešne i poučne priče o životu jednog malog mesta i njegovih stanovnika.

You Might Also Like

4 comments

Powered by Blogger.

Never miss a post!