Za ovih 20 godina, koliko sam stanovnik ove planete, mnogo toga se promenilo: vek, milenijum, ime i površina države u kojoj živim, stanovi u koje smo se doseljavali i iseljavali (ukupno četiri, za sada), ljudi prisutni u mom životu. Sve to dolazi i odlazi, ali dve stvari su konstantne - stari crni fiksni telefon kog imamo od kad znam za sebe (i dalje odlično radi) i da se polica sa knjigama nalazi odmah levo kad se uđe u dnevnu sobu i prostire se preko celog zida. Knjige na njoj je tata pažljivo razvrstao tematski ili po autorima i njihovim nacionalnostima. Tako postoji polica sa putopisima, sa knjigama američkih, francuskih, španskih, italijanskih pisaca, Andrićeva polica, Kišova polica, polica sa dečijim knjigama, i tako unedogled.
Iz ove perspektive, mogu da tvrdim da je kriva upravo ta polica sa knjigama. Prvo su me privukle šarenilo korica, radoznalost me motivisala da krenem da sričem prva slova, i onda, petnaestak godina kasnije, evo me kao studenta, između ostalog, (italijanske) književnosti. 
Postoji jedan citat Silvije Plat, jednostavan, bez velikih i komplikovanih reči, i ne postoji nijedan drugi koji bi me bolje opisao:

"Nikad neću moći da pročitam sve knjige koje bih želela; nikad neću moći da budem sve osobe koje bih želela i nikad neću moći da proživim sve živote koje bih želela. Nikad neću moći da naučim sve veštine koje bih želela. A zašto sve to želim? Želim da živim i osetim sve moguće nijanse, tonove i varijacije duhovnih i fizičkih iskustava u svom životu. A užasno sam ograničena".
(P.S. Nije najlepši prevod koji ćete ikada pročitati, ali prevođenje mi nije jača strana, ne zamerite).

Omiljene osobe i autori su mi oni kao Silvija, koje, kao i mene, pokreće strast za životom. U životu želim sve osim monotonije (i prevelike patnje; malo patnje je okej, to ne može da se izbegne); najveći strah mi je da shvatim da život nisam živela, nego tek životarila.
Čitajući, bila sam i skitnica u Parizu i Londonu, i balerina u Beogradu između dva rata, i čovek koji se jedno jutro probudio kao buba, i genijalni detektiv, i nesrećna, zaljubljena žena u carskoj Rusiji, i svih 10 osoba koje su pobegle iz Firence zahvaćene kugom i krate duge letnje dane pričanjem priča. Živela sam u skoro svim evropskim zemljama, nekoliko američkih država i na par mesta u Africi i Aziji, dvema distopijama (trima, ako računate voljenu nam zemlju leta gospodnjeg 2017.) i paklu (i to više verzija - od Danteovog do gradskog prevoza leti u podne).

Naravno, osećati morske talase pod nožnim prstima, uz miris soli i kreme za sunčanje i slušati galebove nije isto što i čitati o tome; neke stvari treba proživeti. Ali možda upravo zbog toliko pročitanih stranica naučiš da ceniš stvaran, trodimenzionalan život. Kad pročitaš toliko priča o protraćenom životu ili pak o toliko srećnih, ne ostaje ti ništa drugo nego da se potrudiš da ne protraćiš svoj i da ga učiniš što vrednijim življenja. Čitati, bar za mene, ne znači napraviti utvrđenje od knjiga i ne provirivati napolje - već obogatiti ponekad neizbežno monotonu svakodnevnicu.
Onda ćeš moći da, pred kraj svog života, vratiš film i zaključiš da si zadovoljan. I da ne bi ništa menjao. I da je sad pravo vreme da se opet posvetiš polici sa knjigama, koja se nalazi odmah levo kad se uđe u dnevnu sobu i prostire se preko celog zida.