11/11

9:50:00 PM


Petak je, ali je atmosfera nedeljna; u vazduhu se oseća ona sunčana, lenja mirnoća nedelje. Pre pet godina je bio famozni 11/11/11.
U 11:11 sam bila na času matematike. Zamislila sam dve želje. Nijedna mi se nije ostvarila.
Danas nisam zamislila ni jednu želju u 11:11. Odlučila sam da odem u bioskop, sama.
Volim da provodim vreme sama; neki ljudi ne vole da ostaju sami sa svojim mislima, ali ja nisam jedna od njih, pogotovo ne danas. Išla sam ka bioskopu udišući miris jeseni i lupkajući svojim crnim kožnim čizmama po asfaltu. U glavi mi je bila pesma koju sam davno čula i za koju ne znam zašto sam je se setila. Kupila sam pečene lešnike.

;

Mrak bioskopske sale mi je uvek bio prozor u drugu dimenziju. Ja više nisam ja, izgubljeno piskaralo koje večno želi da je na nekom drugom mestu, sada sam glavni lik filma koji gledam. Njegove muke su moje muke, a njegova sreća moja; ako je on umoran i meni mišići otežaju dok sedim onako udobno zavaljena u mekano sedište. Kada je neko u bioskopu sa mnom, onda to ne važi; ne mogu da budem ni superjunak čelične snage ni glamurozna diva dok me neko gurka svakih par minuta da mu dodam kokice.
Danas sam se na nekoliko sati uspešno odmorila od toga da budem ja.

;

Nekad te reči prosto svrbe da ih napišeš. Dosadnije su od jebenih Jehovinih svedoka. Gledaš film, pereš zube, u polusnu slušaš prigušenu dreku ukućana i razmišljaš da li da ustaneš, prepisuješ beleške sa predavanja, bacaš đubre i nemaš ih ni u planu. Ali one ne odustaju, skaču ti po glavi. Ti im kažeš da te ostave na miru, ne želiš više da piskaraš nego da se baviš nečim ozbiljnijim ali njih ništa od toga ne zanima. Ne žele da prestanu.
…i tako ja odlučih da se vratim svom blogu.


D.J.

You Might Also Like

6 comments

Powered by Blogger.

Never miss a post!